Život je lep(ši)

Štapić

Druga strana osmeha — Autor barbie86 @ 16:23

Volela bih da imam čarobni štapić... da mogu želje da ispunim... Mada još uvek ne znam da li bih ga upotrebila... možda samo da  se nadje...

 

Ili... da izbacim svu negativnu energiju koju nikako da izbacim, da je kanališem u nešto produktivno...

 

...ili da ispunim želju koja mi srce kida, a znam da ne može dobro da donese...  možda da je ispunim pa da izbrišem grižu savesti koja bi me mučila svakog dana...

 

...ili da odem negde daleko, da budem sama neko vreme...

 

...ili da dam sebi hrabrost da uradim stvari koje se ne usudjujem...

 

Znam da sve mogu i bez njega... Znam da sad kad vidim sebe kao najslabiju, da sam jaca nego ikad i spremna na sve što život može doneti... A opet bi bilo lepo da ga imam kraj sebe... čisto da znam... 

 


Usamljenost

Druga strana osmeha — Autor barbie86 @ 15:38

Ovim putem idem sama...

Život deluje besmislen kad si sam, kad nema ljubavi...

Pokušavala sam da se vratim stvarima koje sam nekada radila,

Da budem osoba koja sam bila ranije.

Znam da je nemoguće,

I sve što dobijem su samo uspomene na stare dane...

 

Šta bih trebala da uradim?

Kako da zaboravim? 

Zar bih zaista trebala da zaboravim?

Posle toliko godina...

Sve misli, reči... bezgranična ljubav...

 

Ne umem da plivam, ne mogu da spasim sebe

Od najdubljeg okeana usamljenosti... 

 

Želela bih da  na tren ponovo budem dete,

Samo na tren...

 

Teško je kad odu voljeni... barem da su otišli samovoljno...

 


Bez jutarnje kafe

Druga strana osmeha — Autor barbie86 @ 10:03

Bez najave, bez ikakve pripreme, stvari su postale drugacije...

Ustajem, radim vezbe, popijem zeleni caj, istusiram se... i onda stalno negde zurim. A kad prodje dan, kada se osvrnem, polovina planiranih stvari je ostala neobavljena...

Nema vise onog jutarnje tegljenja u krevetu, kafice uz prelep pogled van, uz jutarnji razgovor... onaj najlepsi... uz miris sveze umucene nesice... koja kasnije daje energiju za ceo dan...

Kada ostanete bez te osobe, bez osobe sa kojom je ona najsladja... izgubi se smisao i praviti je za sebe... 


Povratak

Druga strana osmeha — Autor barbie86 @ 12:45

Nisam napisala skoro clanak... pisanje nije moja jaca strana ovih dana...

Danima pokusavam, ili se ulogujem pa pocnem i prekinem, ili za pocetak ukljucim Word misleci da ce biti lakse... nije...

Svratila bih s vremena na vreme da pogledam sta se desava na blogu, ali moja participacija se zasnivala samo na gledanju ili eventualno nekom komentaru...

Neke stvari su se desile i ne mogu se povratiti kao i sve ostalo u zivotu. Osmeh vise nije isti, osecam se prazno, veoma prazno... 

Ali ako se ne potrudim, tesko ce ista promeniti...

Nadam se da cemo se cesce kuckati...

Pozdrav svim blogerima... 


Na ivici

Druga strana osmeha — Autor barbie86 @ 13:31

Jednog dana je počela da koristi nešto. A to nešto je uticalo n anju. Pogotovo na njenu psihu. Počela je hvatati drhtavica, onaj užasan nemir koji konstantno proganja, čiji maksimum je dostizao kad je bila sama. 

Tužna je, depresivna... osetljiva... Za sekund joj suze poteknu.

Poče se pojavljivati najgori strah.

Most. Reka koja kulja ispod... Kada god se približi ogradi, uplaši se njene snage, odgurne se od nje i skoro podleti pod automobil u nameri da pobegne na sigurno.

Ovaj put je drugačije. Želi da se suoči sa strahom. Stoji uz ogradu, srce tuče, drži se čvrsto. Polako se penje. Stoji uspravno na vrhu ograde, srce želi da iskoči od straha, kida se.

Ali, u trenutku zaboravlja na sve, ne oseća vetar koji je činio nestabilnom, srce postaje mirno, um čist, sve u tom trnenutku postaje kristalno jasno.

Slobodan pad. Oseća kako je sve bliža vodi, u trenutku kada treba da propadne... trže se, suze naviru... Još jedna noć, isti san, verodostojnost skoka...

Nešto je pošlo naopaka... Ona nije više ona, nije isplivala na površinu. Ostala je psihotično-depresivna verzija koja neće da ode. Izgubila je podršku koja je je trebala.

Puca. Histerija i plač su počeli da izbacuju ono stvorenje iz nje. Nije sigurna da može da povrati sebe sama. A njega više nema.

Više nije sigurna ni u šta.

Drhtavica ponovo pošinje. Kao i želja za skokom.

            Da li imam snage da oslobodim sebe i svet od sebe?

Prvo, mora dozvoliti sebi da izvuče sebe na površinu, prestane da razmišlja o hrabrosti i da konačno odluči kojoj strani ograde pripada... 

 


Powered by blog.co.yu