Život je lep(ši)

Želja...

Život ili nešto slično — Autor barbie86 @ 11:02

Želim vam da svakog dana doživite lepe trenutke, da se smejete...

Želim da vam se ispune sve želje...

Želim da se ne plašite da sanjate, da maštate, da živite punim plućima...

Želim da imate inspiraciju, da me i dalje radujete lepim tekstovima... :)))

SREĆNA NOVA GODINA!!! 


Šta dalje?

Život ili nešto slično — Autor barbie86 @ 11:35
Još malo i fakultet će biti gotov. Sumnjam da ću uopšte i ući u apsolventski. Zbog toga me stalno pitaju: Šta ćeš posle? Gde bi volela da radiš? A ja na sve samo odmahujem glavom...
Zaista-šta ću raditi? Nemam nikakvu predstavu... Znam zašto sam ga upisala (eto, barem nešto znam)-kontala sam da ću sa odabranim fakultetom imati veće šanse za posao. Htela sam nešto totalno drugačije, što nema nikakve veze sa ovim, ali onda sam sebi postavila isto pitanje, i kako nisam bila zadovoljna odgovorom, otišla sam u drugom pravcu.
Ne mogu reći da nešto žalim što sam ga upisala. Snašla sam se brzo u materiji o kojoj nisam imala ni predstavu kako bi trebala da izgleda, bila među najboljima, ali opet...
Nekako sebe u poslednje vreme okupiram glupostima-da li da probam novi preparat za kosu, kakve bih čizmice još mogla uzeti, šta bih pročitala, gde bih išla... sve samo da pobegnem od pitanja koje me progoni... A neminovno ću uskoro morati da dam odgovor...

Zbog sebe...

Život ili nešto slično — Autor barbie86 @ 11:31

Danas ću ga možda videti...

I tako bi započeo svaki dan.

Kako je pocela tako da razmišlja, sve se postalo drugačije: nikad nije izlazila iz kuće da joj šminka nije bila savršena (maskara, svaka linija ajlajnera, sjaj, puder-sve je delovalo opušteno, kao da nije sa određenom namerom, ali opet totalno usklađeno, bez greške), odeća ukombinovana, frizura... sve je bilo na svom mestu.

Opet, trudila se da bude što bolja- da bude manje tvrdoglava, da ne osuđuje dok nije potpuno sigurna u činjenice, da pomogne kome može, da unapređuje sebe, da svakog dana nauči nešto novo, da bude bolja nego što je bila dan ranije.

Želela je da bude što je moguće bolja... zbog njega...

I kada bi ga konačno videla, sijala bi u svom sve boljem sjaju, savršenog osmeha... Duboko u sebi je znala da nema šta tu da traži, da sve to nema smisla, da nema budućnosti...

Ipak, svaki put bi našla nešto u njemu što bi joj dalo nadu, što bi joj dalo snagu da uđe u novi dan sa željom da bude bolja. Jednog dana će shvatiti da to treba da čini zbog sebe... jednog dana... 


Da...

Život ili nešto slično — Autor barbie86 @ 20:26

Sedela ja na podu sobe...

Nije znala šta da kaže sebi posle svega...

Imala je uvek savršen osmeh za druge, savršene reči, a sada... nije bilo ničega sem tuge koja ju je razdirala...

Pokušavala je da zaustavi suze kojima nije se nazirao kraj...

Jecala je...

Nije mogla da razume kako je mogla da napravi toliku grešku... Da li je?

Želela je da kaže "da", svim srcem je želela da ga glasno, najglasnije izgovori, ali nije mogla... Znala je da je dobro postupila, da bi joj njeno "da" donelo samo bol i patnju jednog dana, da je ovako bolje za sve...

Kada će to njeno srce shvatiti...?


Molitva

Život ili nešto slično — Autor barbie86 @ 12:50
Molila se. Nije znala kako, nije imala reči… Znala je samo da mora, da ne sme odustati, da joj je to jedini način da pokuša da sačuva svoj razum. Nije bilo izlaza. Makar ona nije videla da postoji takav nakon kojeg ce ostati nepovređena, bez slomljenog srca. Imala je dobro srce, srce koje su gazili, kidali, ali ga je čuvala sa svm što joj je uvak ostajalo-s nadom u bolje sutra. A sad kada ni toga nema, kad iako se guši u suzama, pokušava da izmoli za manje bolan izlaz. Ja znam da je srce prvog trena našlo put kojim će krenuti, i ne preostaje joj ništa, osim da se moli za malo milosti…

...što me prati ceo život

Generalna — Autor barbie86 @ 20:30

Prestala sam da je volim neko vreme, priznajem. Gde god da se okrenem, pratila me je sa svojih nekoliko otrcanih, nepravilno izgovorenih početnih stihova...  

Još kao dete sam je znala, imala je ispisanu po sveskama... Uvek sam se vracala "svojoj pesmi"...

A onda mi je postalo čak slatko, svo to naricanje, mučenje, a pogotovo kada se sete neke druge koja nosi to isto, prelepo ime. Laughing (koja skromnost) 

Šta god da mi kažu, ponosna sam što je tako velik pesnik posvetio pesmu...

BARBARA

 

Sećaš li se Barbara
Padala je kiša neprestana
Nad Brestom tog dana
A ti si išla nasmejana
Pokisla ozarena očarana
Pod krupnim kapima kiše
Seti se Barbara -
Sretoh te u ulici Sijama
Smejala si se
I ja sam se smejao
Sećaš li se Barbara
Nisam te poznavao
A nisi ni ti mene
Sećaš li se
Seti se toga dana
I ne zaboravi ga
Jedan čovek ispod neke kapije
Zaklonjen
Viknuo je tvoje ime
Barbara
A ti si potrčala ka njemu po kiši
Pokisla ozarena očarana
I bacila si mu se u zagrljaj
Sećaš li se Barbara
Ne ljuti se na mene što ti kažem TI
Jer TI kažem svakom koga volim
Pa makar ga samo jednom video u životu
Jer TI kažem svakom koga volim
Pa čak i ako ga ne poznajem
Seti se Barbara
I ne zaboravi nikad
Tu kišu tako blagu i tako srećnu
Na tvome licu srećnom
Nad tim gradom srećnim
Tu kišu nad morem
Nad arsenalom
Nad brodom iz Cesana
O, Barbara
Velika je svinjarija taj rat
I šta je sa tobom sada
Pod kišom od gvožđa
Vatre, čelika, krvi…
A onaj koji te je stezao u zagrljaju
Zaljubljeno
Da li je umro, nestao ili je još živ
O, Barbara
Još uvek pada kiša nad Brestom
Kao što je padala nekad
Ali nije to isto, jer sve je porušeno
To su samo posmrtne kapi kiše
Užasne i očajne
A nije ni onaj potop više
Gvožđa, čelika, krvi…
Već prosto kiša iz oblaka
Koji nestaju kao psi
Kao psi koje odnosi
Vodena struja iz Bresta
Da istrule negde daleko
Vrlo daleko od Bresta

 

Od koga nije ostalo ništa. 


Spokoj...

Generalna — Autor barbie86 @ 10:09

Mislim da sam čitavog života znala... jednostavno sam znala. Prepoznala bih ga sa prvim jutarnjim treptajem...

Juče mi se ponovo desilo... Ustala sam  osećajući se veoma čudno. Dok sam se sređivala po svom jutarnjem ritualu, u trenu sam osetila kako mi se jaaako pije moja nesica. Ali, ona je bila nekako lepsa, ukus joj je bio... ne znam kako opisati... opijajući, fantastičan. Sela sam na svoje omiljeno mesto, uključila radio (da, još uvek postoje ljudi koji ga slušaju), melodije su bile nekako življe, obuzimajuće. Gledala sam ka svom Spensu, posmatrala ljude koji jure ka svojim destinacijama. Bili su mi još luckastiji i simpatičniji... Sve je bilo nekako jače...

Nisam se uplašila niti čudila... znala sam šta mi dešava, niije bilo prvi put.

Ustala sam sa potpunim mirom u duši.

A kako ne bih, kada znam da živim onako kako želim. Prošlo je dosta godina od kako sam napustila loše kalupe. I sada nisam večna sanjalica, da samo maštam i patim što se "dobre stvari dešavaju samo drugima". Dešavaju mi se. Smatram da ih zaslužujem! Kada poželim nešto, pustim da bude malo u glavi, da vidim da će ostati tu ili izvetriti prvim jutrom, i ako ostane, pustim želju da oživi van mene.

Približava se Nova godina, vreme kada treba zaokružiti račune. Ja ih se ne bojim i ne stidim. A biću još bolja sledeće godine, probaću još više, osetiti više i bolje... Želim da i dalje budem svoja... da osetim još koje jutro u svom pravom obliku... 


Trenuci

Generalna — Autor barbie86 @ 14:56

Postoji razlog zbog čega sam odabrala baš ovu temu, zbog čega govorim o lepšoj strani života...

Ranije sam bila dosta napeta, nervozna, osoba koja lako plane... pravi kalup osobe ovog modernog doba.

Sada me retko ko može videti bez osmeha na licu, a jođ ređe nervoznu, da se iskaljujem na druge, a nije da nemam problema u životu (baš nasuprot). Sve je u stavu čoveka. I kada se to kaže, svi će klimati, svi to odavno znaju, samo se negde u žurbi sve zaboravi.

Ovo je pesma koje sam pročitala pre dosta godina (da, ja volim da čitam) i koja me je navela da razmislim, da zastanem i nastavim dalje novim korakom, da idem dalje na novi način.

Želela bih da je podelim sa vama (iako verujem da su je mnogi već pročitali), možda ostavi makar delić utiska kakav je ostavila na mene...

Trenuci - Horhe Luis Borhes

 

Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim

pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,

ne bih se trudio da budem tako savršen,

opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah,

zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.

Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima,

više putovao,

više sutona posmatrao,

na više planina se popeo

više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta

na koja nikada nisam otišao,

jeo manje boba, a više sladoleda,

imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.

Ja sam bio jedan od onih

što je razumno i plodno proživeo

svaki minut svog života:

imao sam, jasno, i časaka radosti.

 

Ali kad bih mogao nazad da se vratim

težio bih samo dobrim trenucima.

Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,

od trenova samo; nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli

bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.

Kad bih opet mogao da živim

lakše bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim

s proleća bih počeo bosonog da hodam

i tako išao do kraja jeseni.

Više bih se na vrtešci okretao,

više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,

kada bih život ponovo pred sobom imao.

Ali, vidite,

imam 85 godina,

i znam

da umirem.


Powered by blog.co.yu