Spokoj...
Mislim da sam čitavog života znala... jednostavno sam znala. Prepoznala bih ga sa prvim jutarnjim treptajem...
Juče mi se ponovo desilo... Ustala sam osećajući se veoma čudno. Dok sam se sređivala po svom jutarnjem ritualu, u trenu sam osetila kako mi se jaaako pije moja nesica. Ali, ona je bila nekako lepsa, ukus joj je bio... ne znam kako opisati... opijajući, fantastičan. Sela sam na svoje omiljeno mesto, uključila radio (da, još uvek postoje ljudi koji ga slušaju), melodije su bile nekako življe, obuzimajuće. Gledala sam ka svom Spensu, posmatrala ljude koji jure ka svojim destinacijama. Bili su mi još luckastiji i simpatičniji... Sve je bilo nekako jače...
Nisam se uplašila niti čudila... znala sam šta mi dešava, niije bilo prvi put.
Ustala sam sa potpunim mirom u duši.
A kako ne bih, kada znam da živim onako kako želim. Prošlo je dosta godina od kako sam napustila loše kalupe. I sada nisam večna sanjalica, da samo maštam i patim što se "dobre stvari dešavaju samo drugima". Dešavaju mi se. Smatram da ih zaslužujem! Kada poželim nešto, pustim da bude malo u glavi, da vidim da će ostati tu ili izvetriti prvim jutrom, i ako ostane, pustim želju da oživi van mene.
Približava se Nova godina, vreme kada treba zaokružiti račune. Ja ih se ne bojim i ne stidim. A biću još bolja sledeće godine, probaću još više, osetiti više i bolje... Želim da i dalje budem svoja... da osetim još koje jutro u svom pravom obliku...