Život je lep(ši)

Danas ću ga možda videti...

I tako bi započeo svaki dan.

Kako je pocela tako da razmišlja, sve se postalo drugačije: nikad nije izlazila iz kuće da joj šminka nije bila savršena (maskara, svaka linija ajlajnera, sjaj, puder-sve je delovalo opušteno, kao da nije sa određenom namerom, ali opet totalno usklađeno, bez greške), odeća ukombinovana, frizura... sve je bilo na svom mestu.

Opet, trudila se da bude što bolja- da bude manje tvrdoglava, da ne osuđuje dok nije potpuno sigurna u činjenice, da pomogne kome može, da unapređuje sebe, da svakog dana nauči nešto novo, da bude bolja nego što je bila dan ranije.

Želela je da bude što je moguće bolja... zbog njega...

I kada bi ga konačno videla, sijala bi u svom sve boljem sjaju, savršenog osmeha... Duboko u sebi je znala da nema šta tu da traži, da sve to nema smisla, da nema budućnosti...

Ipak, svaki put bi našla nešto u njemu što bi joj dalo nadu, što bi joj dalo snagu da uđe u novi dan sa željom da bude bolja. Jednog dana će shvatiti da to treba da čini zbog sebe... jednog dana...