Život je lep(ši)

Zaista je ovo čudno vreme... Trčimo za novcem, zapostavljamo ono što je najbitnije-svoju dušu, unutrašnji mir... Sve se gleda u novcu, koliko je zarađeno, koliko je kupljeno, da li se poseduje više od drugih (makar više od nama poznatih ljudi).

Zatrpavamo se obavezama, samo da se zaradi još koji dinar.

Ali šta nam na kraju vredi taj novac? Kao da se na kraju pamte materijalne stvari... Ne, onda se žali što se nije više živelo, putovalo, uživalo, što se nisu gledale one sitnice koje život znače, koje ispunjavaju srce...

Postali smo otporni na ljudsku nesreću, prolazimo pored odrpanih, obogaljenih ljudi bez ijednog treptaja. Svakodnevno se po medijima oglašavaju oni kojima je potrebna pomoć za operacije, koji se bore za osnovnu egzistenciju. Živimo u vremenu kada i dalje ogroman deo ljudi živi bez krova nad glavom, bez vode i hrane, bez znanja da procita išta, da se potpiše. Cifre su zastrašujuće.

Opet, ljudi su takvi da su prokleti. I nikad im neće biti dovoljno. Uvek će biti potrebno više i bolje... i uvek će gledati samo sebe...