Život je lep(ši)

Primetila sam kako ljudi imaju različito mišljenje vezano za pitanje prevare. Ono je drugačije u zavisnosti kome se desilo- ako ju je počinio neko “naš”, u tom slučaju ćemo biti daleko blaži: “Nije to tako strašno, svima se desi, ljudi smo, oprostiće ti ako te zaista voli…” Nasuprot toga, ako je taj neko naš prevaren, ili još gore mi, za osobu koja je to učinila nećemo imati toliko razumevanja: “Đubre! Kako je to mogao? Zašto? Da Bog da mu se…” Ne znam ni šta sve da napišem kao prioritetno u ovu grupu… Zanimljiv je taj deo kada počnemo pravdati prevaru. Da li ste se zapitali da li pravdate u tuđe ili u svoje ime? Nije bitno ni da li ste skloni prevari, niti da ste najvernija osoba na svetu. Nekako kao da ostavljamo rezervu za slučaj da nam se to desi, ili ako imamo želju ili čak strah da će nam se to desiti. Nedavno sam pisala o tome kako većina ljudi kalkuliše kako će izabrati partnera kada je u pitanju ozbiljna veza. U slučaju da smo izračunali da nam je najbolji izbor neko za koga ne vezujemo previše osećanja, gde nema strasti… kad tad postaje veoma nezgodno. Jednom će se neminovno desiti, kako god da se bira partner, da se pogleda neko nov, i tada će privući pažnju, probuditi usnule osećaje… I šta onda? Da li zaista postoji izgovor i opravdanje za prevaru? Da li možemo biti dovoljno zapostavljeni da bi nam se oprostilo? Kako potisnuti nova osećanja? Da li je to pravo rešenje? Prevara često deluje kao sigurno rešenje… Mnogi joj pribegnu kao soluciji kako bi se isprobalo nešto novo, uzbudljivo, a da se ne izgubi sigurica kod kuće. A to ume da potraje u nedogled. A u najvećem broju slučajeva se sazna… i ostane bez svega. I šta činiti na kraju? Da li prevariti kako bi se popunilla rupa koja nedostaje? Ili nekako ugasiti zabranjena osećanja, skloniti ih u stranu? Ili otići kod partnera, požaliti se da nešto nedostaje, pokušati naći rešenje? Ili napustiti svet koji poznajemo i pokušati u novom? Čini mi se da nijedno rešenje ne daje sve, a da pri tome ne ispadnemo negativac sopstvenog filma…