Život je lep(ši)

Želim vam da svakog dana doživite lepe trenutke, da se smejete...

Želim da vam se ispune sve želje...

Želim da se ne plašite da sanjate, da maštate, da živite punim plućima...

Želim da imate inspiraciju, da me i dalje radujete lepim tekstovima... :)))

SREĆNA NOVA GODINA!!! 

Danas ću ga možda videti...

I tako bi započeo svaki dan.

Kako je pocela tako da razmišlja, sve se postalo drugačije: nikad nije izlazila iz kuće da joj šminka nije bila savršena (maskara, svaka linija ajlajnera, sjaj, puder-sve je delovalo opušteno, kao da nije sa određenom namerom, ali opet totalno usklađeno, bez greške), odeća ukombinovana, frizura... sve je bilo na svom mestu.

Opet, trudila se da bude što bolja- da bude manje tvrdoglava, da ne osuđuje dok nije potpuno sigurna u činjenice, da pomogne kome može, da unapređuje sebe, da svakog dana nauči nešto novo, da bude bolja nego što je bila dan ranije.

Želela je da bude što je moguće bolja... zbog njega...

I kada bi ga konačno videla, sijala bi u svom sve boljem sjaju, savršenog osmeha... Duboko u sebi je znala da nema šta tu da traži, da sve to nema smisla, da nema budućnosti...

Ipak, svaki put bi našla nešto u njemu što bi joj dalo nadu, što bi joj dalo snagu da uđe u novi dan sa željom da bude bolja. Jednog dana će shvatiti da to treba da čini zbog sebe... jednog dana... 

Sedela ja na podu sobe...

Nije znala šta da kaže sebi posle svega...

Imala je uvek savršen osmeh za druge, savršene reči, a sada... nije bilo ničega sem tuge koja ju je razdirala...

Pokušavala je da zaustavi suze kojima nije se nazirao kraj...

Jecala je...

Nije mogla da razume kako je mogla da napravi toliku grešku... Da li je?

Želela je da kaže "da", svim srcem je želela da ga glasno, najglasnije izgovori, ali nije mogla... Znala je da je dobro postupila, da bi joj njeno "da" donelo samo bol i patnju jednog dana, da je ovako bolje za sve...

Kada će to njeno srce shvatiti...?

Molila se. Nije znala kako, nije imala reči… Znala je samo da mora, da ne sme odustati, da joj je to jedini način da pokuša da sačuva svoj razum. Nije bilo izlaza. Makar ona nije videla da postoji takav nakon kojeg ce ostati nepovređena, bez slomljenog srca. Imala je dobro srce, srce koje su gazili, kidali, ali ga je čuvala sa svm što joj je uvak ostajalo-s nadom u bolje sutra. A sad kada ni toga nema, kad iako se guši u suzama, pokušava da izmoli za manje bolan izlaz. Ja znam da je srce prvog trena našlo put kojim će krenuti, i ne preostaje joj ništa, osim da se moli za malo milosti…

Prestala sam da je volim neko vreme, priznajem. Gde god da se okrenem, pratila me je sa svojih nekoliko otrcanih, nepravilno izgovorenih početnih stihova...  

Još kao dete sam je znala, imala je ispisanu po sveskama... Uvek sam se vracala "svojoj pesmi"...

A onda mi je postalo čak slatko, svo to naricanje, mučenje, a pogotovo kada se sete neke druge koja nosi to isto, prelepo ime.  (koja skromnost) 

Šta god da mi kažu, ponosna sam što je tako velik pesnik posvetio pesmu...

BARBARA

 

Sećaš li se Barbara

Padala je kiša neprestana

Nad Brestom tog dana

A ti si išla nasmejana

Pokisla ozarena očarana

Pod krupnim kapima kiše

Seti se Barbara -

Sretoh te u ulici Sijama

Smejala si se

I ja sam se smejao

Sećaš li se Barbara

Nisam te poznavao

A nisi ni ti mene

Sećaš li se

Seti se toga dana

I ne zaboravi ga

Jedan čovek ispod neke kapije

Zaklonjen

Viknuo je tvoje ime

Barbara

A ti si potrčala ka njemu po kiši

Pokisla ozarena očarana

I bacila si mu se u zagrljaj

Sećaš li se Barbara

Ne ljuti se na mene što ti kažem TI

Jer TI kažem svakom koga volim

Pa makar ga samo jednom video u životu

Jer TI kažem svakom koga volim

Pa čak i ako ga ne poznajem

Seti se Barbara

I ne zaboravi nikad

Tu kišu tako blagu i tako srećnu

Na tvome licu srećnom

Nad tim gradom srećnim

Tu kišu nad morem

Nad arsenalom

Nad brodom iz Cesana

O, Barbara

Velika je svinjarija taj rat

I šta je sa tobom sada

Pod kišom od gvožđa

Vatre, čelika, krvi…

A onaj koji te je stezao u zagrljaju

Zaljubljeno

Da li je umro, nestao ili je još živ

O, Barbara

Još uvek pada kiša nad Brestom

Kao što je padala nekad

Ali nije to isto, jer sve je porušeno

To su samo posmrtne kapi kiše

Užasne i očajne

A nije ni onaj potop više

Gvožđa, čelika, krvi…

Već prosto kiša iz oblaka

Koji nestaju kao psi

Kao psi koje odnosi

Vodena struja iz Bresta

Da istrule negde daleko

Vrlo daleko od Bresta

 

Od koga nije ostalo ništa. 

Mislim da sam čitavog života znala... jednostavno sam znala. Prepoznala bih ga sa prvim jutarnjim treptajem...

Juče mi se ponovo desilo... Ustala sam  osećajući se veoma čudno. Dok sam se sređivala po svom jutarnjem ritualu, u trenu sam osetila kako mi se jaaako pije moja nesica. Ali, ona je bila nekako lepsa, ukus joj je bio... ne znam kako opisati... opijajući, fantastičan. Sela sam na svoje omiljeno mesto, uključila radio (da, još uvek postoje ljudi koji ga slušaju), melodije su bile nekako življe, obuzimajuće. Gledala sam ka svom Spensu, posmatrala ljude koji jure ka svojim destinacijama. Bili su mi još luckastiji i simpatičniji... Sve je bilo nekako jače...

Nisam se uplašila niti čudila... znala sam šta mi dešava, niije bilo prvi put.

Ustala sam sa potpunim mirom u duši.

A kako ne bih, kada znam da živim onako kako želim. Prošlo je dosta godina od kako sam napustila loše kalupe. I sada nisam večna sanjalica, da samo maštam i patim što se "dobre stvari dešavaju samo drugima". Dešavaju mi se. Smatram da ih zaslužujem! Kada poželim nešto, pustim da bude malo u glavi, da vidim da će ostati tu ili izvetriti prvim jutrom, i ako ostane, pustim želju da oživi van mene.

Približava se Nova godina, vreme kada treba zaokružiti račune. Ja ih se ne bojim i ne stidim. A biću još bolja sledeće godine, probaću još više, osetiti više i bolje... Želim da i dalje budem svoja... da osetim još koje jutro u svom pravom obliku... 

Postoji razlog zbog čega sam odabrala baš ovu temu, zbog čega govorim o lepšoj strani života...

Ranije sam bila dosta napeta, nervozna, osoba koja lako plane... pravi kalup osobe ovog modernog doba.

Sada me retko ko može videti bez osmeha na licu, a jođ ređe nervoznu, da se iskaljujem na druge, a nije da nemam problema u životu (baš nasuprot). Sve je u stavu čoveka. I kada se to kaže, svi će klimati, svi to odavno znaju, samo se negde u žurbi sve zaboravi.

Ovo je pesma koje sam pročitala pre dosta godina (da, ja volim da čitam) i koja me je navela da razmislim, da zastanem i nastavim dalje novim korakom, da idem dalje na novi način.

Želela bih da je podelim sa vama (iako verujem da su je mnogi već pročitali), možda ostavi makar delić utiska kakav je ostavila na mene...