Život je lep(ši)

Evo ga decembar, a sneg se moze naci samo u mislima...

Nisam neki preterani ljubitelj snega kada se treba probijati po neočišćenim delovima grada, ili još gore, kad se počne topiti pa treba po blatu i barama ići... uh...

Ali...

Obožavam kad je onako sve savršeno belo, a ja sa društvom u jednom prelepom lokalu koji je odrađen skroz u drvetu. Jedna njegova strana je u prozorima. Tu se okupimo, koja god da je tremperatura napolju. Nije bitno, jer imamo ogromnu kreku koja tako dobro zagreje. Naručimo nešto toplo i uživamo u pogledu na baštu koja na centru ima restauriran fijaker... teško je opisati taj spokoj koji zavlada u duši. Na ulicama skoro nikog nema... ta tišina... samo mi pričamo... i onda nastane koji čas tišine jer svi uživamo u prizoru...

I pored toga što je saobraćaj otežan, i pored toga što stalno kao mačak u čizmama moram da upasujem sve... jedva čekam sneg da uživam ponovo u tom prizoru...   

Primetila sam kako ljudi imaju različito mišljenje vezano za pitanje prevare. Ono je drugačije u zavisnosti kome se desilo- ako ju je počinio neko “naš”, u tom slučaju ćemo biti daleko blaži: “Nije to tako strašno, svima se desi, ljudi smo, oprostiće ti ako te zaista voli…” Nasuprot toga, ako je taj neko naš prevaren, ili još gore mi, za osobu koja je to učinila nećemo imati toliko razumevanja: “Đubre! Kako je to mogao? Zašto? Da Bog da mu se…” Ne znam ni šta sve da napišem kao prioritetno u ovu grupu… Zanimljiv je taj deo kada počnemo pravdati prevaru. Da li ste se zapitali da li pravdate u tuđe ili u svoje ime? Nije bitno ni da li ste skloni prevari, niti da ste najvernija osoba na svetu. Nekako kao da ostavljamo rezervu za slučaj da nam se to desi, ili ako imamo želju ili čak strah da će nam se to desiti. Nedavno sam pisala o tome kako većina ljudi kalkuliše kako će izabrati partnera kada je u pitanju ozbiljna veza. U slučaju da smo izračunali da nam je najbolji izbor neko za koga ne vezujemo previše osećanja, gde nema strasti… kad tad postaje veoma nezgodno. Jednom će se neminovno desiti, kako god da se bira partner, da se pogleda neko nov, i tada će privući pažnju, probuditi usnule osećaje… I šta onda? Da li zaista postoji izgovor i opravdanje za prevaru? Da li možemo biti dovoljno zapostavljeni da bi nam se oprostilo? Kako potisnuti nova osećanja? Da li je to pravo rešenje? Prevara često deluje kao sigurno rešenje… Mnogi joj pribegnu kao soluciji kako bi se isprobalo nešto novo, uzbudljivo, a da se ne izgubi sigurica kod kuće. A to ume da potraje u nedogled. A u najvećem broju slučajeva se sazna… i ostane bez svega. I šta činiti na kraju? Da li prevariti kako bi se popunilla rupa koja nedostaje? Ili nekako ugasiti zabranjena osećanja, skloniti ih u stranu? Ili otići kod partnera, požaliti se da nešto nedostaje, pokušati naći rešenje? Ili napustiti svet koji poznajemo i pokušati u novom? Čini mi se da nijedno rešenje ne daje sve, a da pri tome ne ispadnemo negativac sopstvenog filma…

Nikad je nisam preterano volela. Bombonjeru sam smatrala u najvećem broju slučajeva suvišnom i uvredom za slatkiš... Inače, nikad nisam ni bila "slatka" osoba. Povremeno kockica-dve Milke, s cimerkom mozda crna čokolada... i to je orjentaciono to. A onda je usledila poruka od nje:

"Stigla je bombonjera iz Svedske."

Nisam se nesto uzbudila, sve dok nismo otvorile kutiju... Tada je počelo...

13 ukusa... ne znas koja je bolja: sa mentom, limunom, marcipanom, lešnik kremovima, kokosom... Sedele bi nad kutijom i gledale... Šta sad? I nakon svakog izbora bi usledila eksplozija ukusa...

Reći ću ovo-srecom ne živim u Švedskoj, otišla bi linija brzo.

S obzirom da, kako sam ranije navela, nismo manijaci za slatko, jos uvek je nismo pojele... ali, ne pada nam tesko da odvojimo koji minut na dan da vecamo koju da uzmemo...

Danas je pravi dan za promenu u zivotu, da se proba nesto novo... To sto je vedar i topao dan, to je samo jedan mali dodatni plusic...

Danas je dan kada treba poceti sa ispunjavanjem zelja... Ne treba cekati Novu godinu kako bi se dalo obecanje tipa: od danas manje pijem, drzim djetu... i sve slicno sto nema sanse da se ispuni u tom periodu izobilja ako do sada nije bilo pravog trenutka. Ovo je pravi tren za tako nesto.

Danas je dan kada treba sebi dozvoliti da se proba nesto novo, bilo da je u pitanju voznja rolera, planinarenje, casovi plesa, ili pak sitnica kao sto je secerna vuna. Ne treba sebi staviti godine kao kocnicu-nikad ih nema previse, nikad nije prekasno da se proba nesto novo, udahne zivot na novi nacin...

Nije bitno kako nas drugi gledaju, da nam se stalno u glavi vrzma pitanje: A kako nas drugi vide? Bitno je kako se mi osecamo, da li nam to novo donosi zadovoljstvo, da li nas ispunjava.

Zivot je jako kratak... Treba ga iskoristiti... dok mozemo...

Zaista je ovo čudno vreme... Trčimo za novcem, zapostavljamo ono što je najbitnije-svoju dušu, unutrašnji mir... Sve se gleda u novcu, koliko je zarađeno, koliko je kupljeno, da li se poseduje više od drugih (makar više od nama poznatih ljudi).

Zatrpavamo se obavezama, samo da se zaradi još koji dinar.

Ali šta nam na kraju vredi taj novac? Kao da se na kraju pamte materijalne stvari... Ne, onda se žali što se nije više živelo, putovalo, uživalo, što se nisu gledale one sitnice koje život znače, koje ispunjavaju srce...

Postali smo otporni na ljudsku nesreću, prolazimo pored odrpanih, obogaljenih ljudi bez ijednog treptaja. Svakodnevno se po medijima oglašavaju oni kojima je potrebna pomoć za operacije, koji se bore za osnovnu egzistenciju. Živimo u vremenu kada i dalje ogroman deo ljudi živi bez krova nad glavom, bez vode i hrane, bez znanja da procita išta, da se potpiše. Cifre su zastrašujuće.

Opet, ljudi su takvi da su prokleti. I nikad im neće biti dovoljno. Uvek će biti potrebno više i bolje... i uvek će gledati samo sebe...

Deluje kao daleka prošlost, a prošlo je svega nekoliko godina od tog vremena. Kao da su dva različita života u pitanju.

Kada se samo setim kriterijuma koji su se tada postavljali-samo da je što više hot, da je što popularniji i da se lepo ljubi. Bile su to veze koje obećavaju nakon dve večeri (a nisu nešto duže ni trajale kada malo bolje razmislim). Pa sva silna okupljanja da se analiziraju potencijalne/aktuelne žrtve-zamisli, dotakao mi je ruku, rekao je nešto totalno beznačajno što je značilo više od života. Silna patnja kad se raskine sa bilo koje strane (a trajala je par dana dok ne naiđe neko dugi da zauzme njegovo mesto).

A sada... isto, ali nešto drugačije.

Postoje ista okupljanja, sa istim većanjem da li odgovara, ali-koliko je obrazovan, šta bi mogao pružiti u budućnosti, kakav bi bio muž, otac dece, koliko bi varao, zarađivao... izgled nije više toliko bitan, koliko je popularan, dovoljno je da ga društvo nekako prihvati (a ono će sve prihvatiti ako ste srećni sa njim- jer ga vi gledate, a ne oni).

 

Nema više onih iskri, poželjne su, ali ne presudne, jer one “zapale, izgore i ne ostane ništa sem pepela”.

Dobila sam savet pre par dana:“Namiri sve što treba, pa ako preostane vremena za nešto dodatno, time još bolje. Kada dođe sa posla i baci košulju u pranje nemoj je mirisati, nemoj đavola tražiti, đavo ne spava, a ko ga traži, taj ga nađe. Tako treba da bude sa obe strane. .Prevara je u redu, ukoliko se ne iznosi javno, ako si zaljubljen u osobu s kojom se tajno viđaš, ako će ona pružiti onu iskru koja nedostaje, ali ako zbog nje nećeš porodicu rasturiti i iznositi je ruglu. Sve je u redu, ako je pred svetom čisto”.

I šta sada činiti?

Nekako mi lepše deluje vreme kada sam razmišljala kada ću ga videti, kako ću izgledati, da li će mi dodirnuti ruku, oboriti me prodornim pogledom, da li ću drhtati nakon prvog poljupca... kada je prevara bila ništa više od dečijeg ludila kada smo se tajno naočigled svih sastajali sa drugim, jer nije bilo bitno. A sada su se ulozi drastično povećali.

Pokušajmo nešto novo...

Rekli smo ranije da osmehom idemo kroz dan, svaki dan...

Evo par saveta kako da bude pravi, neusiljen.

Šta god da se desi, pokušajte da mislite pozitivno-čak i negativna iskustva imaju pozitivne elemente. Kod svakog problema nađite ono najbolje, a kad se nešto lepo desi nemojte sumnjičavo analizirati- nisu svi ljudi loši, nekad umeju nesebično da urade dobru stvar, da obraduju. Uživajte u takvim trenucima, jer šta nam ostaje osim trenutaka na kraju? Kada gledamo pozitivno, nijedan problem nije nerešiv, neke probleme možemo izbeći ili možda čak i ne postoje, nisu svi tako veliki kao što u prvom trenu panike deluju, već su daleko manji i bliži samorešavanju nego što bi ikad pomislili.

Odvojite neki minut na sebe. Počastite sebe onim što volite, bilo da je u pitanju šetnja, kupovina, slatkiš koji toliko izbegavate, kafa s društvom koje volite, ali tako nemate vremena. Pročitajte omiljenu knjigu koja mesecima stoji na polici, počastite se masažom na koju nikako da odete, uživajte u tišini ili u najglasnijoj verziji omiljene pesme. Kad mislite da će vas tmurno raspoloženje totalno obuzeti, odvrnite omiljenu pesmu do kraja i prepustite joj se. Možda nećete biti omiljeni komšija par minuta, ali ćete se definitivno osećati bolje.  Pošaljite  nekom dragom poruku s kim se niste dugo čuli, samo napišite da mislite, da je niste zaboravili-izazvaćete pozitivnu reakciju na obe strane.

Učinite dobro delo. Ne treba gledati samo sebe, već pomozite i manje srećnima- dobre osobe rade dobre stvari. Ne samo kad se plaća, već nasuprot-kad vidimo da će izazvati dobro, to je najveća nagrada. Nemojte slepo gledati sebe, pustite druge da dođu do reči, saslušajte ih, pomozite koliko možete.

Dok sedite za računarom koji je postao neizbežni svakodnevni pratilac kroz život, pročitajte neki vic-instant recet za osmeh koji je tako teško dobiti ovih dana.

Za kraj, jedna slatka izreka:

Bolje i neki dinar manje na računu nego prazna duša. (dok druge ne oštećujemo, zar je bitno ako ne radimo sve na najkonvencionalniji mogući način?)

 

 

Svima nam je poznat osecaj-jutro, alarm, proklinjanje dana sto je počeo… Ali, to nije način da se uđe u dan.

Pokušajte sledeće-podesite alarm da zazvoni minut ranije. Kada zazvoni, ostanite taj minut razlike i isteglite se. Značiće, verujte. Ustanite, sredite se, uključite radio ili uživajte u tišini, sedite kraj prozora uz kafu, čaj, šta god da prija ujutru i pogledajte napolje-tamo se nalazi novi dan kada se može desiti nešto lepo, kada možete da uradite nešto lepo, kada ćete možda upoznati nekog novog, zanimljivog, nekog ko će vam možda promeniti život… Potrebno je krenuti u taj novi dan sa osmehom, i pored svega ga zadržati kada prođe dan.

Naoružani pozitivnom energijom i osmehom…tada je sve moguće.

 

Stres… Tako uobičajen pojam danas. Zar nemate osecaj da smo ga jednostavno prihvatili kao nešto svoje, nesto bez čega se ne može, protiv čega se ne treba boriti već mu dopuštamo da nas polako razara?

Uz neizbežne ciklične životne promene i probleme, tu je i savremeni način života zbog kojeg se svakodnevno nalazimo na udaru različitih stresova. Bez obzira da li se radi o našem privatnom ili profesionalnom životu, opterećeni smo neizvesnom budućnošću, mnogobrojnim obavezama i u stalnoj smo trci s vremenom. Dakle, žurimo, kasnimo, sukobljavamo se, svađamo, uznemirujemo, ljutimo, prebacujemo, nesretni smo i nezadovoljni…(da li zvuči poznato?)

Borba protiv stresa je u suštini borba sa samim sobom. Stres je reakcija u nama – mi ga stvaramo našom percepcijom događaja oko nas, našim odnosom prema sebi, poslu i okolini. Zbog toga je najefikasniji način borbe protiv stresa – upoznati svoju pravu prirodu, svoj temperament i osećaje, svoje reakcije, svoje strahove, ali i svoju snagu.

Pokučajmo da pronađemo način da izbacimo stres uz pomoć svakodnevnih aktivnosti, da ne bude naš verni, životni pratilac.